Odgovor će vas iznervirati – ili inspirisati da kupite Porše.
Nekada je bilo jednostavno: ako si imao novca, voleo brzinu i želeo da svi znaju da si stigao (bukvalno i metaforički) – kupio si Ferari. Najglasniji, najsvetliji, najcrveniji simbol uspeha. Danas, međutim, stvari stoje malo drugačije. Novi milioneri – tihi, samozatajni, vegani sa MBA diplomama iz Stanforda – biraju drugačije.
Ferrari, sa svim svojim trkačkim pedigreom i melodijom V12 motora, postao je... pa, pomalo očigledan. A u svetu u kojem status više ne dolazi sa nalepnicom na brendu, nego sa "ja ovo vozim jer mi se sviđa, ne zato što moram", Porše preuzima scenu. Diskretno, naravno. Jer tako to sada funkcioniše.
Ferrari – žrtva sopstvene slave
Ferrarijeva ekskluzivnost je i dalje tu – ali je postala utešna nagrada za one kojima još uvek treba potvrda. Za neke nove bogataše, kupovina Ferarija deluje kao potez iz 2007. godine, pre nego što je svet naučio da tišina može biti znak moći, a ne slabosti.
Tu se pojavljuje Porsche. Automobil koji nije dizajniran da privlači poglede – već da ih ignoriše. Taycan, na primer, izgleda kao da je dizajniran da elegantno pregazi ego svog vlasnika i podseti ga da nije više u ranim dvadesetim.
Porše: statusna tišina
Porsche je postao ono što je Ferari nekada bio — izbor za ljude koji znaju zašto ga biraju, ali ne osećaju potrebu da to objašnjavaju. Taycan Turbo S je sposoban da izvede 0–100 km/h za 2.8 sekundi, ali njegov najjači adut je to što to niko ne zna dok ne proveri specifikacije. I to je poenta.
Uz to, Porše nudi svakodnevnu upotrebljivost. Kada vam je potreban automobil za sastanak u centru, vožnju do aerodroma, vikend na planini i povratak u urbano jezgro – sve bez izazivanja refleksne reakcije kod svakog prolaznika – tada vozite Porše. Ili kako bi rekli neki od njihovih kupaca: „Vozim Porše jer nemam vremena da objašnjavam Ferari.“
A Ferari?
Naravno, Ferari će uvek imati svoje mesto – u kolekcijama, na stazama i u vitrinama. I dalje će biti obožavan od strane onih koji znaju da cene inženjersku perfekciju i emociju u vožnji. Ali u realnosti luksuzne svakodnevice, postao je više umetnički eksponat nego alat. Auto koji vozite do restorana, a ne u restoran. S druge strane, Porše možete parkirati ispred restorana, popiti espreso i vratiti se na Zoom sastanak – sve bez ičije pažnje. I to je danas vrhunac luksuza.
