.jpg)
REPORTAŽA DUŠE:
Čarobna kolekcionarka bezvredno-vrednih trica i kučina iz Zrenjanina: Savka
Dame se za godine ne pitaju, ali Savka iz sela nebitnog imena kod Zrenjanina, od ugledne paorske kuće, nikada ne krije da je prevalila sedmu deceniju života.
Imena smo izmenili po njenoj želji da ne krenu seoski "aberi" kako je pod stare dane "prolupala".
Od onih je koji su se opredelili da čuvaju roditelje do kraja, mada je kuću na selu, onu "na lakat", prodala a u novu, u zrenjansinskom predgrađu, nikada nije uselila s roditeljima, već u njoj samuje.
Imala je samo jednu ljubav, a kad je junoša umro, pomalo šekspirovski odlučila je da život posveti uspomeni na Njega.
Krv je vuče da ima dorata, ali za grad je dovoljan i bicikl – bašta puna cveća – da se održi snaga, da se sačuva zdravlje, da u oku zablistaju predeli ravnice, i ona tanana linija koja horizont deli na dve „pole“, kao na dve kriške lubenice, kada pijačar zarije brisu u crno-zelenu kožu, da dokaže krvavu slatkoću, skrivenu usred božje crvene „fudbalske“ lopte.
Lubenica se izjede i prođe, a neke stvari slatke k'o lubenica umeju da se sakriju u srcu i garaži i po 37 godina.
Bila je još mlada Savka.
Kupio joj otac "fiću". Tek što je drug Tito umro, beše 1982. godina. Prva registracija 30.06.1989. Savki se nikada nije nikuda žurilo. Lagano, po „Lalinski“. I i ovako je fića za skoro četrdeset godina svega tri puta bio registrovan. Možda je i za Ginisa?
Marka ZASTAVA, tip 750 LE.
.jpg)
Snaga 18, 4 konja, dakle, ih! Puna štala konja, sve dorat do dorata.
Da se uparadi i vozi od Zrenjanina do sela, pa u krug, zato kupljen, ali samo za nekoliko životnih parada. Skoro kao da je juče iz fabrike izašao.
Pametna žena.
Položila vozački iz prve, ali vozala ga svega dva-tri puta. Šta ti je život! Baš ume da se nasmeši, od srca!
Diplomirala jezik i književnost, a radila ceo vek u Kombinatu "Servo Mihalj". Kao da je diplomirala jezik za poljoprivredu. Pola grada je voli, a za drugu polovinu ne mari!
Hah!
Od paorskog se ne može pobeći, pogotovo kada ga voliš.
Tanana priroda više voli bicikl, od „fiće“ koji može bogami i četiri dorata u kasu da pretekne; mali a (ipak) opasan.
I tako tetka-Savka odloži fiću kao neku lubenicu ili žutu dunju u garaži skoro 40 godina.
Hej, niko nije verovao, fabrički primerak, pomalo izgreban, prva boja. Ma, nemojte „kasti“, lovačke priče!
No, život prolazi.
„Fića“ ostaje isti, a ona se menja, kao i dunja na ormanu.
Misli se, nagledala sam se, ljudi, ovoga „fiće“.
„I drag mi je i nervira me. Čemu služi stvar koja sakuplja prašinu?“
„Fića“, neboplav.
Svako ima neki orijentir u mraku.
“Fića” je u Savkinom životu sijao kao zvezda Severnjača na mračnom nebu, kao podsetnik da je mnogo ljudi volela, i da mnogo ljudi voli nju.
Onda ovog proleća odluči da napravi veliko spremanje duše.
Pozva najbolje prijatelje Borjanu i Mirka.
Osmotriše svaki ugao starog derana koji se smeškao u garaži.
„Svi će misliti da lažemo da je prva boja“, rekao je Mirko.
„A šta nas briga?“, pitala je Borjana. „Bitno je da nekome ode“.
„Da, vreme je da ode“, reče Savka. “Lepo je govorio Patrijarh Pavle Sve što imam dajem Vama, i blagoslovi Bože nasleđe svoje!“
I dadoše oglas na internet. Na Fejsbuk . U Večernje novosti.
„Kome ćeš, Savka, fiću prodati?“, pitali su prijatelji, anđeli njeni, kako ih naziva.
Menjali su popucale brave, skidali prašinu sa navlaka, sipali ulje, proveravali motor, tražili nove gume, jer srce se na dar ne daje napuklo ili šmrljavo. Srce se srcu daruje samo jednom kada se stvar voli maltene kao živo biće.
I reče Savka.
Džaba ga dati neće, jer što se dobije džaba to se ne ceni.
I reče Ona.
Preprodavci ga zgrabiti neće.
I obeća Gospođa.
Preceniti ga neće već će ga za razumnu cenu dati nekome ko voli koliko ona voli. Bar toliko.
I dođe deka:
„Kako divan anđeo od fiće, kao da je iz kutije bombona otpakovan. Sinu da ga kupim, a unuk da ga vozi. Ne brinite, dajete ljubimca onome ko će ga voleti!“
I pusti suzu Savka.
“Fića” se otkotrlja ravnicom do Beograda.
Savka i dalje vozi bicikl.
S desne strane rže senka dorata, a s leve strane senka fiće polako se kotrlja i mrmlja kako je divan dan, da više ima onaj koji poklanja najdraže od onog koji otima i grabi samo za sebe. Iza nje trči senka njene nikad neožaljene ljubavi.
Nije laž da se sve tri senke ponekada zagrle sa Savkom.
Ne, uopšte nije laž za one koji žele da razumeju.
Piše: Igor M. Aleksić
Naslovna fotografija:Pixabay
Fotografija u tekstu:Milomir i Bosa Aleksić
